О Светом Сави

     Најмлађи син великог жупана Стефана Немање и његове жене Ане бејаше рођен око 1175. године као Растко Немањић, касније приближен Богу као Сава. Још као младић је спознао да су све материјалне вредности пролазне и да је од блага важније сачувати врлине. Дане је проводио молећи се у тишини, читајући књиге и негујући скромност и чистоту душе. У седамнаестој години владарско достојанство заменио је монашком ризом и постао испосник на далекој Светој Гори.

      Сава бејаше још за живота обожаван због својих паметних речи и мудрих потеза. Са оцем Немањом, касније Симеоном, подигао је манастир Хиландар, највећу задужбину православља, место које је камен темељац духовног постојања Срба. После очеве смрти помирио је браћу завађену у сулудој борби око престола, просвећивао неуки српски народ понављајући му мудрост да је образовање једини пут ка бољој и лепшој будућности.

    Као угледни дипломата, коме су свуда у свету били наклоњени, изборио се за самосталност српске цркве 1219. године и постао њен први архиепископ. Образовао је калуђере, писао прве црквене каноне и службе (Карејски типик, Хиландарски типик, Студенички типик, Служба Светом Симеону), у Жичи крунисао првог српског краља, свог брата Стефана. Увек први, никада дрзак и зао, оставио је и неизбрисив траг у српској средњовековној књижевности; његово дело Житије Светога Си-меона одише љубављу и поштовањем према добром родитељу.

Душу је предао Господу 1236. године у Трнову враћајући се са другог великог путовања у свете земље. Преко три и по века Савине мошти су стајале у манастиру Студеница лечећи сваку бољку и дајући снагу подједнако и православцима, и католицима, муслима-нима, јеврејима. У свим невољама Сава је био утеха, у свим тугама радост, у свим смртима спаситељ и васкрситељ.

Бесни због Савине огромне популарности у српском народу они који су убијали у име Алаха мислили су да ће ватра да спали и сећање на Савин лик и дело. Плач и лелек ширили су се српском зе-мљом те 1594. године и свако српско срце проклињало је окрутног Синан пашу. Огањ на Врачару је те давне априлске ноћи сагорео свете мошти, али и заувек сјединио Србе са небом…

Ломача је постала светлост која је обасјала часни крст и водила Савин народ кроз тешке дане историје. Сава се борио са својим родом у Косовском боју, мучио у турским кулуцима, ратовао у светским ратовима, стајао на мостовима док су бомбе падале. И данас, када неки нови неприја­тељи прете да отму свето српско место, натопљено крвљу славних српских предака, Сава је поново вера и нада, бесмртни чувар српских душа.

Светост, праведност и мудрост допринеле су да Сава постане лик у многобројним причама и легендама из народне традиције. Чудотворац, учитељ и мудрац, учи народ како се оре, како се праве прозори на кући, како се тка и бори против ђавола… Многи су песници у његовом ореолу налазили инспирацију за своја најлепша дела.

Дан Светога Саве од 1840. године српске школе прослављају као своју славу, а многе школе носе његово име. Друговачка школа је од 2007. године обасјана поносом што својим именом чува култ највећег Србина.